Недеља

 

Недеља – дан без будућности. Дан у којем се заборављала прошлост и није се мислило на будућност. Прошлост је била ужурбана субота, коју је требало што пре сметнути са ума; будућност је долазила са понедељком, страшним даном, који је представљао почетак нове једноличне радне недеље.
Недеља је била као рајска башта, дан између стварности и снова. Дан у којем је све могло да почне, а ништа није морало да се заврши. Чардак ни на небу ни на земљи.
Крајње је време да вратимо недељу. Ако то ускоро не учинимо, никада је више нећемо видети

Шта се десило с недељом? Јуче сам је целог дана тражио и нигде нисам могао да је нађем. Некад је, сећам се, свака недеља била празник, облачила се бела кошуља и прале се уши и врат. Недељом се ишло на породичне ручкове после којих су сви дремали, разбацани по стану као насукани китови, и тек би нас мирис црне кафе будио из те омамљености. Устајали смо полако, пажљиво, ништа није смело да буде брзо и нагло. Недеља је била дан спорости, дан лењости, дан који се проводио тако као да му ништа није претходило или као да се ништа неће десити после њега.
Да, крајње је време да вратимо недељу. Ако то ускоро не учинимо, никада је више нећемо видети. А живот без недеље, односно, живот без дана одмора није више живот, већ суморни рингишпил који се зауставља само једном – онда када је касно за све.

Давид Албахари

„20 српских подела“ Душана Ковачевића

 

 

„Хиљаду година стојимо на Раскрсници двају путева: један води на Исток, други на Запад. Векови пролазе а ми смо и дан-данас неодлучни – којим путем да пођемо? Час нам се чини да нам ваља кренути пут Истока, тамо где нам је прапостојбина – сећање, душа и сва „прошлост“, па пођемо у сеобу мимоилазећи се са људима који оданде беже, причајући страхоте о глади, беди и логорима, те се са пола пута вратимо, безвољни, уморни и разочарани, да би се након неколико година предаха запутили пут Запада, где нас, само, разум води – „путовање из главе, без душе“, где „математика“ каже да нам је то географска-прагматична „будућност“; и газимо царску калдрму на том друму, свађајући се, ударајући се и, кришом, из потаје, убијајући се због погрешне, „издајничке одлуке“, да би се, поново, вратили до Раскрснице, где се по стоти пут сабирамо, миримо, пребројавамо, видамо ране, крпимо ‘аљине и поправљамо обућу за ново путовање, с пролећа, чим сунце гране.“